Хуманизам и ренесанса

Ренесанса – доводи у питање господарство цркве над људским разумом На место свештеника долази хуманиста, а уместо побожности долази врлина Уместо хришћанина, ренесанса препознаје човека, ипак није антиверски расположена већ антиклерикално

Јакоб Буркхарт 1860. године пише Култура ренесансе у Италији – започело ‘откривање човека и света’’ 1550. Ђорђо Вазари први пут помиње појам rinascita

Претече хуманизма и ренесансе Данте Алигијери и Петрарка, Ђовани Бокачо Препород или ренесанса се најпре јавља у Италији Хуманизам – изградња живота достојног човеку и уређеног према одређеним моралним и правним начелима Ренесанса – ‘револуција мисли’ која је почела у Италији током 14. века Хуманистичке науке – граматика, реторика и стил, књижевност, филозофија морала и историја

Зашто се ренесанса најпре јавља у Италији – не постоји строга феудална монархија, развијен градски живот, доминација римског права, широка употреба латинског језика код становништва и живот у окружењу антике Може се рећи да је ренесанса поникла у Фиренци у 14. веку

Фирентинци први покрећу проучавање класичне латинске књижевности Фиренца – република која се бори за свој опстанак против миланског војводе и напуљског краља Пико дела Мирандола – Oratio de hominis dignitate – осликава нови положај човека у средишту ствари и који има слободу одређења

Хуманисти из Фиренце, почетком 14. и почетком 15 Хуманисти из Фиренце, почетком 14. и почетком 15. века славе слободарски дух Фиренце – Колучо Салутати 1427. Леонардо Бруни пише Историју фирентинског народа по узору на Тита Ливија и са снажним критицизмом Бруни: ‘Човек достиже своје савршенство једино у политичком животу.’ Велики покровитељ развоја учености у Фиренци – породица Медичи – најпре Козимо де Медичи 1478. на власт долази Лоренцо де Медичи (Величанствени) – најзначајнији мецена развоја слободних уметности и слободе мисли

Марсилио Фичино (1433-1499.)– филозоф – заговара оживљавање платонизма – оснива сопствену Академију – најзначајнији сарадник Пико дела Мирандола (1463-1494.) Продор ренесансе и у Ватикану Папа Иноћентије VII узима у службу Пођа Брачолинија и Леонарда Брунија Лоренцо Вала (1407-1457.) – прогласио латински језик универзалним De Elegantiae Latinae Linguae Вала открио да тзв. Константинова даровница, темељ папске изворне моћи, лажан документ

Најзначајнији ренесансни папа Лав X (1513- 1521 У Напуљу појава ренесансе везана за Алфонса 5. Најзначајнији хуманиста у Напуљу Ђовани Понтано (1426-1503), а уметник Антонело да Месина (1456-1530) У Милану зачетник ренесансе деспот Ђангалеаца Висконти (1347-1402) – гради Универзитет у Павији

Заслуге за укључивање идеја ренесансе у ондашње образовање – Гварино да Верона и Виторино да Фелтре – оснивају школу Циљ им је био да подстакну развој индивидуалне мисли проучавањем класика и комбинацијом моралног и физичког усмеравања Најпознатији њихови ученици и будуће мецене и уметнички ствараоци: Леонео д’Есте, Лодовико Гонцага и Федериго да Монтефелтро Они подстичу изучавање и грчког језика и књижевности, осивају значајне библиотеке

Најкасније ренесанса стиже и у Венецију, зачетник Алдо Мануције (1457-1515) Златно доба ренесансе у Венецији било је у 16. веку када стварају: Белини, Ђорђоне, Тицијан, Тинторето и Веронезе

Музичар Клаудије Монтеверди – Вечерња молитва, најпознатија Орфеј Два најзначајнија уметника ренесансе: Леонардо да Винчи (1452-1519) и Микеланђело Буонароти (1475-1564)

Да Винчи – од раног детињства показује неуобичајну даровитост и учио је у Верокијевом атељеу 1482. одлази у Милано – из тог времена сачувани су цртежи ратних направа, правио је и многобројне студије о људском телу

Слика Тајну вечеру у трпезарији цркве Санта Марија деле Грације, ради статуу коњаника која представља Франческа Сфорцу 1500. се враћа у Фиренцу и наредних пет година слика Мона Лизу 1508. враћа се у Милано, потом иде Рим па у Француску где и умире

Микеланђело – син сиромашног фирентинског племића – учи у атељеу Гирландаја, а потом у вајарској школи Лоренца Медичија 1496. иде у Рим где слика Пјету 1501. у Фиренци је исклесао Давида и сликао Свету породицу

За папу Јулија 2. израђује у наредних 40 година гробницу, капелу за породицу Медичи, свод Сикстинске капеле, куполу цркве Светог Петра Последње дело Страшни суд Он је први уметник који је приказао људско тело у његовој потпуној анатомији

Ренесанса се захваљујући комуникацији шири и ван Италије Свака држава ствара свој идентитет новог учења У Франуској, на Сорбони, грчки језик и класичне студије уводе Хермонимос и Жан Ласкарикс, У Енглеској колевка хуманизма је дом Хамфрија, војводе од Глостера, Томас Мор – Утопија У Немачкој – Конрад Целтис, Појтингер Урлих вон Хутен – Iuvat vivere (живети је задовољство) У Шпанији – Антонио де Небриха

Николо Макијавели (1469-1527.) 1513. пише Владаoца ‘Tu se sad postavlja pitanje: da li je bolje da te ljudi ljube ili da te se boje. Odgovor je, da bi najbolje bilo i jedno i drugo; no kako je to dvoje teško sastaviti, mnogo je sigurnije, da te se ljudi boje, negoli da te ljube, ako već oboje ne možeš postići. Jer o ljudima se uopšteno može kazati: nezahvalni su, nepouzdani, pritvorni, izbegavaju opasnosti i pohlepni su za dobitkom; dok im dobro činiš, tvoji su, nude ti svoju krv, imetak, žene i decu, kako sam vam već kazao, kad je potreba daleko; no kad se nevolja primakne, okreću se.’

Да би се избегле грешке у садашњости потребно је проучавати прошлост и подржавати успешне људе 1515 – 1517. пише Расправе о Ливију Политичка мудрост – налази је у римској републици, њеном уравнотеженом друштву, ефикасном конзулству, грађанској милицији и вери која повезује друштво Макијавелизам – циљ оправдава средство Реалиста и антиморалиста у политици

Најпознатији представник ренесансе ван Италије је Дезидерије Еразмо Ротердамски (1466-1536.) Најпре је био калуђер али бежи у Париз 1501. пише Enchiridion Militis Christiani – ту пише да су класици, поезија и филозофија увод унајвишу студију - Свето писмо

Желео је да помеша два света: антички и хришћански 1508. – Похвала лудости и 1526. Расправе – исмева безвредне калуђере, таште схоластичаре и папе који ратују 1516. његово издање Новог Завета

Резиме: Снажан продор антрополошких истраживања – истраживања човека Повратак античкој филозофији, књижевности, уопште мисли Руше се стеге које су постојале под плаштом хришћанске догме – разорна критика црквене идеологије Развој научних дисциплина како друштвених тако и природних Политизација друштва Револуција културе живота